【文／山崎ヴケリッチ洋（在ベオグラード）】
私がセルビアの首都ベオグラードに来たのが1963年。来年の秋で60年になる。夢のように過ぎた歳月だった。
いい夢ばかりではない。悪夢もあった。
内戦、国連制裁、NATO空爆、コソボ独立宣言と難民の流れ… 真実を世界に伝えられないもどかしさ。「国際社会」による巨悪を前にした無力感。そこには、父の国と母の国の予期せぬ対立に引き裂かれ、両国民の交流の懸け橋を崩させまいと、必死に橋脚にしがみつく自分がいた。善き人たちとの出会いがいつも救いになった。
私が生まれたとき、母は、海を隔てた両親の故国を結ぶ大洋となれという願いをこめて「洋」と名付けた。日セ交流は私にとって定めであったと思う。交流は独りではできない。私が最初でもない。多くの人が一つずつ石を積むことで、懸け橋が築かれる。なかには礎石を置く人もいる。この古賀亜希子さんの映像作品「セルビアのおとぎばなし」にも登場する画家のミラン・トゥーツォヴィッチは、間違いなくその一人だろう。
ミランは画家としてだけでなく、人間としても特別の存在だった。夕方、ベオグラードのミランのアトリエに立ち寄ると、いつも来客があった。ミランの親友を自負する人たち。画家の制作する姿を見ながら、ワインを飲んでいる。ミランの作品は寓意を含み、物語がある。制作中のミランから、それを聞き出そうとする。なかには色がどうの、形がどうのと、コメントする者もいる。ミランは笑いながら頷き、立って新しいボトルを取りに行く。手を休め、友人の輪に加わることもある。アイフォンを取り出し、最新の美術情報を検索する。的確な評価。机の上には読みかけの本が数冊。何度も眼を通すらしい。なかには私の訳した『雀のものがたり–江戸名句選』もあった。日本から来る人があれば、自分の分厚い画集を惜しげもなくブレゼントした。
日本との交流に加わるようになっても、同じだった。ミランの周りには常に善き人の輪があった。ミランの作品が好きなだけでなく、ミラン自身を愛しく思っているのだ。来日を心待ちにしている。そういう求心力がミランにはあった。
ミランの急逝で、私たちは太陽を失った惑星のように、彼の思い出の周りを回っている。ミランの据えた礎石の上に、ひとつでも石を載せるために。ミランのために私にできることはそれくらいしかない。
За изложбу „Моја бајка о Србији“
Хироши Јамасаки Вукелић, Београд
Дошао сам у Београд, главни град Србије, 1963. године. Од тада ће бити пуних 60 година на јесен идуће године. Време је прошло као у сну.
Снови нису увек били лепи, било је и ноћних мора.
Грађански рат, санкције УН, НАТО бомбардовање, једнострано проглашење независности Косова и река избеглица… Узнемиреност због немогућности да свету пренесем истину. Немоћ пред великим злом тзв. међународне заједнице. Нашао сам се у том вртлогу, расцепљен између очеве и мајчине земље које су биле изненада супротстављене, очајнички се хватајући за носач моста пријатељства да бих га сачувао од рушења. Спас сам често налазио у сусретима с добрим људима.
Кад сам се родио, мајка ми је дала име „Хироши“ (океан) у жељи да будем океан који спаја земље мојих родитеља. Градња српско-јапанског пријатељства, чини ми се, била ми је судбина. То не може један човек сам; такав посао не може један човек ни да започне. Мост сарадње се гради само тако да многи у њега уграде свој камен. Има и оних који би поставили угаони камен. Један од таквих је, несумњиво, био сликар Милан Туцовић, који се појављује у овом филму — Моја бајка о Србији, ауторке Акико Кога.
Милан је био посебно биће не само као сликар већ и као човек. Увече, кад бих свратио у његов београдски атеље, увек бих нашао много посетилаца. Сви су се сматрали његовим великим пријатељима. Уз чашу вина су посматрали како слика. Миланове слике су садржале алегорије и скривене приче, и о њима су хтели да чују од самог аутора. Неки би коментарисали која је боја боља и какав облик је потребан. Милан би их слушао климајући главом и уз осмех, устао и отишао да донесе нову флашу вина. Понекад би прекинуо рад и сео међу пријатеље. Извадио би из џепа свој паметни телефон, проверио шта је ново у свету ликовне уметности. Следио би његов духовит коментар. На столу је било неколико књига које тренутно чита. Обично би их читао по више пута. Међу њима беше и моја књига „Врапчева прича – изабране хаику песме из Едо периода“. Кад би неко дошао из Јапана, поклонио би му великодушно монографију својих радова.
Исто се понашао и кад се укључио у културну размену с Јапаном. Око Милана је увек био круг добрих људи. Они не само да су ценили његову уметност, већ су га обожавали као човека. Једва су чекали да поново дође у Јапан. У себи је имао такву центрипеталну силу.
После Милановог прераног одласка, ми се окрећемо око његове успомене као планете које су изгубиле Сунце. Да бисмо додали макар један камен на темељу који је Милан поставио. И мени је остало само толико да учиним за њега.
