【文／冨田章】
人形という言葉は、「にんぎょう」と読めば英語のdollとほぼ同義であるが、「ひとがた」と読むとfigureに近い意味となる。いずれの場合でも、わたしたちはそこに象徴的な意味を見出す。子どもが人形（にんぎょう）遊びをするときに、ほとんど生きている人間と同じように話しかけるのは、その象徴性を理解しているからだ。人形（にんぎょう）を捨てることを躊躇する気持ちも同じことである。一方で人形（ひとがた）は、祭礼や宗教的な儀式の場で、まさに人そのものとして扱われ濃厚な象徴性をまとうことになる（お祓いの際に用いられる形代はその典型だ）。
古賀がモティーフとするリカちゃん人形は、幼少時にこの写真家が遊んでいたものである。成長していくどこかの段階で、人は人形遊びから卒業するが、それは自分の中でいったん人形を葬ることと同義である。たとえ大切に保存されていようとも、子どもの手を離れた時点で人形は死を迎える。一度死んだ人形を大人になってから撮影することは、だから単純な郷愁などではありえない。古賀がもう一度人形遊びを始めたのでない限り、写真にその姿を留めることは、逆に死を決定的に刻印づけることになるだろう。
トゥーツォヴィッチのAylanは、地中海の浜辺に打ち上げられた3歳のシリア難民の子どもの名前である。その衝撃的な映像が与えたショックはまだ記憶に新しい。この子どもを人形（ひとがた）として制作することは、この子どもに新しい生命を吹き込む、あるいは永遠の生を与える、などといった言葉で表現される行為では決してない。そうしたきれいな言葉を拒絶する厳しさが、この事実には潜んでいる。むしろ死という現実が、より強烈に突きつけられていると言うべきであろう。
本展では、日本とセルビアという、地理的にも歴史的にもあまり深い関わりを持たないできた両国に生まれ育ち、一方で女であるということと創作者であるという共通点を持つ古賀とトゥーツォヴィッチの作品が、「人形（にんぎょう／ひとがた）」というモティーフを媒介に交感する。平面と立体という形状の違いのみならず、両者の手法は大きく異なっているし、対象に対峙する姿勢も隔たっている。にもかかわらずその交感が興味深いとすれば、それは彼女たちの作品が、「人形（にんぎょう／ひとがた）」を通して死（と生）を見つめる契機をともに孕んでいるからにほかならない。
（とみたあきら／東京ステーションギャラリー館長）
死せる人形
Мртва лутка, мртва фигура
Јапанска реч 人形 нингјо, кад се тако изговара, означава скоро исто што је енглеска реч doll (лутка), али кад се иста чита као хитогата, њено значење је ближе енглеској figure (фигура). У оба случаја, ми у њима налазимо симболично значење. Када се дете игра с нингјоом, тј. с лутком, оно се јој обраћа као живом човеку, јер разуме ту симболику. Из истог разлога оклевамо да бацамо лутку. С друге стране, хитогата, тј. фигура се, у светковинама и верским обредима, третира као сам човек обавијен богатом симболиком (типичан пример за то је папирна лутка у облику човека звана каташиро која се користи у шинтоистичком обреду пречишћавања охараи).
Лутка Рика-ћан која је послужила фотографкињи Акико Кога за мотив, јесте лутка с којом се играла у детињству. У некој фази одрастања, човек превазилази играње с лутком, а то значи да ју је у једном моменту сахранио у себи. И кад је брижно чувана, лутка доживи смрт чим је остави дете. Кад човек, одрастао, поново узме лутку која је једном умрла, да би је фотографисао, то не може да буде израз просте носталгије. Напротив. Овековечити њен лик на фотографији може једино да значи коначно запечатити њену смрт (само уколико Акико Кога није опет почела да се игра с лутком).
Дело Јоване Туцовић “Ајлан” (Aylan) носи име трогодишњег сиријског избеглице чије су тело избацили таласи Средоземног мора на обалу. Шок који смо доживели када смо видели ту узнемирујућу слику још увек нам је у свежем сећању. Израдити фигуре, хитогате, од тог детета никако није чин који се описује фразама попут ”удахнути детету нови живот” или ”подарити му вечан живот”. У том чину се крије суровост која одбија такве лепе фразе. Требало би рећи да се из њега интензивније избије реалност која се зове смрт.
На овој изложби, посредством мотива нингјо/хитогата, тј. лутке и фигуре, укрштавају се дела Акико Кога и Јоване Туцовић, које су се родиле и одрасле у земљама без дубљих географских и историјских повезаности, Јапану односно Србији, а којима је ипак заједничко то што су жене и ствараоци. Ове уметнице се не разликују само по форми својих радова, дводимензионалности и тродимензионалности, већ и по примењеним техникама, а удањене су и по приступу предметима. И поред тога, њихово укрштавање је занимљиво зато што радови једне и друге носе у себи повод за суочавање са смрћу (и животом) кроз нингјо/хитогата, односно лутке/фигуре.
Превео с јапанског: Хисаши Јамасаки Вукелић
